Uzbudljiva lepota Bretanje
Najzapadniji francuski rt, Bretanja, što na bretonskom znači „glava sveta", a znan je i kao „kraj zemlje", ima stenovitu obalu, misteriozne i magične šume, reke i kanale, sasvim posebne gradove, i kulturu.
Uzbudljiva lepota Bretanje
| Izvor: novosti.rs, Mila Starčević
Najzapadniji francuski rt, Bretanja, što na bretonskom znači „glava sveta", a znan je i kao „kraj zemlje", ima stenovitu obalu, misteriozne i magične šume, reke i kanale, sasvim posebne gradove, i kulturu.
Praktično, odsečena od ostatka zemlje gustom neprohodnom šumom, Bretanja je okrenuta okeanu, i pogled na te litice i krajolik ostavlja slike zemlje koju je klesala surova priroda. Bretonci su različiti od Francuza, njihove nošnje i običaji nalik su keltskim, kao i jezik.
Ostrvo u plimi, stena u oseki
Mon Sen Mišel glavna je turistička atrakcija na granici Bretanje i Normandije. Reč je o granitnoj steni na čijem se vrhu uzdiže monumentalna opatija. Poluostrvo je nasipom povezano sa kopnom koje je u zavisnosti od igre plime i oseke okruženo nepreglednim peščanim sprudovima ili obronke zapljuskuje pena morskih talasa.
Biskup Ober usnio je neobičan san: iz mase sveta pojavio se sveti arhangel Mihailo, prišao mu i zatražio da sagradi manastir na nepristupačnom piramidastom ostrvu-steni koje se nalazi u blizini obale. Inače, kada je plima stena postaje ostrvo, a kada je oseka poluostrvo je prekriveno talogom i muljem.
Ma, to je samo san, pomislio je i gotovo zaboravio na to. Ali, svetac mu se obratio još jedanput sa istim zahtevom i pri tome prstom na njegovoj glavi napravio udubljenje da bi ga uverio u verodostojnost svoje posete i želje.
Kada je konačno msje Ober na glavi video neveliku rupu, shvatio je da to nije bio san već zadatak koji mu je Sveti Arhangel poverio da uradi. Inače, Sv. Arhangel je simbol ostrva, a kada je sve završio biskup Ober je proglašen za sveca.
Sve se to dešavalo u desetom veku, izgradnja je započeta na steni udaljenoj kilometar od obale i ušća reke Kusnon. Kako je kopno ispred Mon Sen Mišela, kako se zvala stena, nastalo od zemlje i peska koje su nanosili vetrovi vekovima, mnogi su taj posao smatrali beznadežnim.
Međutim, biskup je pronašao rešenje. Kamen se donosio sa drugih ostrva i vadio iz mora, dubokog, nemirnog i uvek zapenušanog Atlantskog okeana. Nadljudskim naporima graditelji su sa susednih ostrvaca prebacivali granitne stene, klesari od njih pravili blokove, zidari zidove, stepenice, tornjeve, zvonike, odaje, kapele, rezervoare za vodu, kamine, hodnike, niše...
Gradnju su odlagali i surovo vreme i ratovi, prvo sa Englezima (1434), a za vreme buržoaske revolucije Sen Mišel je bio pretvoren u zatvor „ Slobodno brdo“, i toj nameni je služio skoro pola veka. Na granitnom ostrvu morao se obezbediti prostor i za smeštaj hodočasnika.
Prvo su izgrađene dve-tri barake, kasnije se gradi i niz niskih kuća i ovo mesto vremenom prerasta u ljupko naselje jedinstvene arhitekture.
Viktor Igo pokreće akciju da se ostrvo zaštiti i 1874. godine Sen Mišel postaje nacionalni spomenik i turistička meka, a to je ostao i do danas.
Slane ovce i osmo svetsko čudo
Čim se prođe kroz ulaznu kapiju, sa obe strane uzane i kamenom popločane uličice je niz kuća sa dućanima raznovrsne robe. Smenjuju ih minijaturne kafeterije sa dva-tri stočića gde se može popiti čaj, kafa, vino...
Ovde je sve otvoreno od jutra do kasnih sati, a kada zaposleni odu u svoje domove velika kapija se zatvara. U katedrali Mon Sen Mišel ostaju samo oni koji tamo i žive – osam monahinja i šest monaha.
Ta jedina, uzana i veoma strma uličica, što vodi uzbrdo, prepuna je turista iz svih krajeva sveta. Prolazimo pored engleskog topa zaostalog još iz rata sa Englezima. Vazduh oko njega zamirisao je zanosno-slatkasto. Taman se pitamo kako, kad ugledasmo prodavnicu galeta, čuvenih francuskih, slanih i slatkih koje se neizostavno moraju probati.
Penjemo se, dah postaje sve glasniji, stepenice sve strmije, vrh nedokučiviji... Posle visokih, niskih i malih prolaza, niša i hodnika, stižemo na cilj. Katedrala je visoka 154 metra i još 4,5 metra, koliko iznosi figura Arhangela Mihaila. Građevina deluje impozantno i moćno. Istorija i uzvišenost ispunjavaju njenu unutrašnjost mitovima, slikama i pričama iz minulih vremena. Posle obilaska sivih kamenih zidova i hladnih polumračnih prostorija izlazimo na svetlost sunčanog dana.
„Kada je bila plima Sen Mišel bi postajao ostrvo i do njegovog ulaza se moglo doći samo čamcima“, kaže naš francuski vodič i dodaje da „razlika nivoa vode između oseke i plime može da iznosi i do 17 metara”! To više nije problem zato što je grad opasan visokim zidom.
Sen Mišel ima oko tri miliona posetilaca godišnje. Od 1979. je pod zaštitom UNESKO kao jedno od najvažnijih svetilišta u Francuskoj i - osmo čudo sveta.
Što se gastronomije tiče, domaćini gostima preporučuju lokalne specijalitete, pre svega jedinstvenu ovčetinu, jer ovce oko Sen Mišela pasu travu sa “slanih livada”. Drugo jelo je omlet de la mer Pular ( kajgana mame Pular), začinjen koktelom od provansalskih biljnih začina. Bilo šta da pojedete morate “zaliti” poznatim francuskim kalvadosom, rakijom od jabuka, najčešće prisutne voćke uzduž i popreko Bretanje i Normandije.
“Promenadom mesečevog sjaja” krećemo u obilazak gradića Dinar, ekskluzivnog bretonskog letovališta sa raskošnim vilama i Smaragdnom obalom. I pored sve raskoši, razmetljive lepote mesta i izuzetnog položaja sa mnogo zelenila, parkova i cvetnih skverova, najsnažniji utisak ostavlja hidrocentrala na reci Rank. Ponosni dinarski domaćini tvrde da je jedinstvena u svetu zahvaljujući neverovatnoj razlici plime i oseke, a rad turbina hidrocentrale proizvodi električnu energiju u snazi jedne četvrtine nuklearke.
DINAN, GRAD ILI SLIKA...
Snažan utisak ostavlja susedni gradić Dinan iz 12. veka. Prva pomisao je da vreme u njemu stoji, možda još od kaldrmisanja ulica, starinskih kandelabara, sivih drveno-kamenih kuća špicastih krovova, zidanih početkom 18. veka.
Kada sam se naslonila na ivicu širokog zida i pogledala predeo ispod mene – zastao mi je dah! U plodnoj zelenoj dolini, u “zagrljaju” reke i šuma, blista Donji grad (Dinan), toliko lep da se pitam da li je dole zbilja grad ili možda slika impresioniste. Istorija razbija moju nedoumicu jer Dinan je jedan od najlepših srednjovekovnih gradova Bretanje.
Zaista, ovde kao da stoji vreme, kao da se oseća miris plinskih svetiljki koje tek pramičcima svetlosti obasjavaju kamene kuće opasane zidinama.
GUSARI
Sen-Malo je sagrađen na kamenitom ostrvcetu, naspram Dinara, na ušću reke Rans u more. Tokom Drugog svetskog rata je razoren, ali je lokalno stanovništvo strpljivo obnovilo zgrade, trgove i ulice, vraćajući mu, koliko je moguće, prvobitni izgled. Gradić se šćućurio iza visokih kamenih zidina iznad kojih štrče krovovi kuća, krošnje i vrhovi zvonika. „Dobro došli, ovo je Sen Malo, obalsko mesto na krajnjem severu Bretanje“, dočekuje nas madam Koko, sitna Francuskinja sa velikom torbom i još većim osmehom. Ne razumem nijednu reč francuskog jezika, ali žar i ljubav sa kojom priča o rodnom gradu čine da preko emocija razumem smisao... Sićušna madam iz tašne neprestano vadi crteže, stare razglednice i hronološki poređane slike od prvih kuća, naselja, izgradnje odbrambenog zida, crkve, katedrale. Sen Malo je grad legendarne prošlosti sa neobičnom istorijom.
Njegovi prvi stanovnici, Kelti, došli su u 4. veku. Sen Malo je građen od čuvenog kanskog kamena i opasan izuzetno visokim zidinama radi zaštite od talasa, neprijatelja i osvajača.
U početku su u njemu živeli moreplovci i gusari koji su “gusarili” legalno, uz dozvolu francuskog kralja, a plen koji su otimali, prema dogovoru sa vladom, delili su tako što su određeni procenat uzimali za sebe, a ostalo je pripadalo kralju. Sen Malo je vremenom postao velika trgovačka luka u koju je dolazilo oko 2000 brodova godišnje.
Donosili su za prodaju tovare začina, svile, porcelana, zlata, dragulja i drugu robu sa Dalekog istoka. Nedaleko od grada nalaze se dva manja ostrva sa utvrđenjima koja su služila kao štit. Na jednom su zemni ostaci Fransoa de Šatobrijana (1768-1848), pesnika, političara, vojnika i ambasadora u Švedskoj. Uz njegovo ime mora se spomenuti gastronomski specijalitet –„bif a la Šatobrijan“. I mada je umro u rodnom Sen Malou, želeo je da počiva na jednom od ostrva kojem se moglo prići samo za vreme oseke.
Uzane uličice sa brojnim prolazima, drvenim kapijama i majušnim dvorištima odaju utisak da je ceo gradić, zapravo, starina u kojoj ni najmanji detalj vekovima nije dirnut. U katedrali počiva Žak Kartije, moreplovac iz Sen Maloa koji je u tri navrata stigao do Kanade u nadi da će naći blago.
Nije doneo ništa ali je u kanadskoj pokrajini Kvebek ostavio francuski jezik koji se tamo i danas govori. Na kraju smo otišli u najstariju četvrt, bolje rečeno u 17. vek. Sve je tamo kao vekovima unazad, kuće, dućani, trgovi, birtije. Ko želi da večera uz muziku i dobro piće, neka potraži ulicu Šešir koji pije, a ukoliko volite pivo, a naročito crno, na točenje, svratite u ulicu Mačka koja igra.
Rastajemo se od burne istorije “kamenog grada” i madam Koko nas “uvodi” u 21. vek. U najužem centru Sen Maloa vri - tu su kafei (sto i dve stolice), poslastičarnice, suvenirnice, radnje sa firmiranom robom, mnoštvo turista i meštana, i na svakom uglu orkestri golobradih mladića koje prolaznici nagrađuju aplauzima.
